Duško Vujoešvić je na redovnoj konferenicji za medije upitan i da prokomentariše dešavanja po završetku utakmice u Jerusalimu, kada je vidno nervozan prišao Mihajlu Andriću i uhvatio ga za vrat. Prenosimo odgovor trenera kluba iz Humske u celosti: - Mešate se generalno u porodične stvari. KK Partizan funkcioniše kao jedna familija. Pre svega se to odnosi na tim koji radi po starijem principu i metodi rada i vaspitanja. Ja sam sigurno čovek koji je prepoznatljiv po načinu rada, ponašanja i razmišljanja. Za mene su igrači najbitniji u ovom poslu. Prvo, kada dođe do same utakmice nema veće funkcije od igrača sa velikim „i“, od Džordana.
Svaki trening je usmeren da se individualni kvalitet podigne i bude veći nego kada je trening počeo. Svaki put pokušavamo da kontrolišemo i savetujemo da se u vremenu između dva treninga ne ruši ono što se u dvorani napravi. Igrači imaju normalan život, običnih ljudi i znaju da ne osećaju teret slave i ostanu s obe noge na zemlji. Igra je postavljena tako da priliku dobijaju igrači koji su ovde, bez trčanja za ekstra imenima koja garantuju rezultat i mirniji život trenera. Igra je formirana da igrači imaju mnogo lične inicijative, igra se tako da je ponovo moguć individualni napredak igrača.
Lično kao trener i ljudi koji su u mom stafu osećamo slast stvaralaštva. Imamo probleme u finansijskom delu i kada dođe do male svota koja može da se rasporedi, ja sav uticaj koristim da prvo igrači budu plaćeni, posebno u odnosu na mene i ostale iz stručnog štaba. Dakle, postoji maksimalna briga o njihovom razvoju, napretku igračkom i ljudskom. Pa do banalnih stvari da se ode na značajnu manifestaciju, u pozorište, da se pročita knjiga. Jednostavno, da budu elita koja nije kao list na vetru izložena kratkotrajnoj sportskoj slavi. Da se osposobe i za život posle Partizana, da imaju uspešne karijere i da po završetku karijere mogu da budu ljudi koji funkcionišu i da od zvezda ne postanu crne rupe.
Radi se sa velikom emocijom, to su ljudi koji su meni dragi, koje volim. U životu obično postoji reciprocitet ljubavi i poštovanja sa obe strane. Pretpostavljam da u svakoj familiji ima situacija kada se opsuje dete, kada se i udari, mada ja nisam udarao, već se videlo da hvatam za gušu, rame... Desila se greška koja je tog momenta bila van našeg principa da smo svi u funkciji tima, da postoji subordinacija, da postoji sistem odgovornosti gde ja odgovaram upravi i javnosti, a igrači za svoje ponašanje odgovaraju meni. Desilo se da Mihajlo Andrić, jedan stvarno izvanredan momak, nije uradio nešto što mu je rečeno na tajm-autu pet sekundi pre toga. Pošto je to bio krešendo, finiš utakmice, ja sam ga odredio da uradi specifičnu stvar jer sam imao puno poverenje da će to i da izvrši sa punom koncentracijom. Mene je pogodilo što on to nije izvršio, prišao sam mu i uhvatio ga za grlo. Vi možete da komentarišete, ali odakle pravo da multiplikujete, objašnjavate, zovete psihologe.
Mora da se gleda u kontekstu da ja živim sa tom ekipom. Da ne pričam šta rade drugi treneri, sapliću igrače, gađaju kopačkom, šalju na oblačenje u finalu američkog plej-ofa, izguraju igrača sa utakmice na pripremama. Ovde je samo kada smo u pitanju Partizan i ja, od strane pre svega novina koje mrze Partizan, čiji je širi deo eksponiran prema Zvezdi i oni koji su u funkciji vlasti jer znaju da je vrh vlasti vrlo neprijateljski raspoložen prema nama. Verovatno se čude kako Partizan u svim okolnostima funkcioniše. Opet, mi dolazimo u situaciju da podižemo i poboljšavamo igru bez sedmorice igrača, sigurno kada se kompletiramo igraćemo još jače. Ništa se ne dešava što je neočekivano. Najneočekivanije bi bilo da smo dobili Jerusalim. Vi gledajući na TV vidite kako bez razloga hvatam za gušu mirnog Andrića. Iskaljuje bes čovek koji ne može da se kontroliše, trebalo bi ga skloniti iz sporta. A pre svega su zabrinuti oni koji su blizu vlasti i Crvenoj zvezdi.
Kao predsednik Sportskog društva Partizan koje je vlasnik stadiona Partizan koji neki lapsusom nazivaju stadionom vojske, moram da stavim primedbu, kao što sam pomenuo da na sajtu Gradske skupštine piše to što piše, zvanična objava na sajtu. Radim svoj posao najbolje što mogu. Imamo neke trofeje i rezultate, igrače i igru, armiju navijača koji nas prate. Kada sam se vratio u Partizan i govorio da je ekipa izuzetno talentovana, kao što i jeste bila, pominjala se „balvanizacija“. Da je ostao Lučić, da nisu bile teške povrede, da su ostali ovi koji su otišli, drugačije bismo sada pričali. Pričam ono što mislim da je tačno, da je istina. Uopšte me ne interesuje što me ovoliko mrze i što imam ovoliko neprijatelja. Kažu – koliko neprijatelja, toliko i časti. Sa neke strane to je i tačno - jasan je bio trener crno-belih Duško Vujošević.
